Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био је српски политичар и филозоф. Био је дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и Председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Око Ђинђићеве политичке улоге колају бројне спекулације и контроверзе, али је непобитно да је он једна од најзначајнијих фигура модерне српске историје, као и да је био даровит и предузимљив политичар, пун амбиције и идеализма. Остаће непознаница којим током би ишло његово лидерство.

Ђинђић је био један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Југословенске Демократске странке, оснивајући модерну Демократску странку 1989. године [3] чији је председник постао 1994. године.[4] Током 1990-их био је један од лидера опозиције режиму Слободана Милошевића, a 2001. године постао је премијер Србије након свргавања Милошевића 5. октобра 2000. године.[4]

Као премијер залагао се за продемократске реформе и приступање Србије Европској унији.[5] Ђинђићева влада је ратификовала Европску конвенцију о људским правима и спровела иновације у складу са препорукама Савета Европе, што је довело до увођења институција за заштиту људских права и слобода, као и да Савезна Република Југославија након што је преуређена променивши назив у Србија и Црна Гора 2003. године постане држава-чланица Савета Европе.[6] Ђинђићева влада снажно се залагала за сарадњу са Међународним кривичним судом за бившу Југославију односно Хашким трибуналом. Након хапшења припадника Јединице за специјалне операције (ЈСО) и изручења Хашком трибуналу, ЈСО је организовао оружану побуну у Београду.[7] Ђинђић је убијен у атентату од стране Звездана Јовановића, бившег припадника ЈСО који је био повезан са организованом криминалном групом познатијом као Земунски клан.[8][9][10]

Биографија
Рани живот
Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу, Босна и Херцеговина, Југославија, где му је отац био стациониран као официр Југословенске народне армије (ЈНА). По очевој страни је пореклом из Топлице у јужној Србији.[11] Мајка Мила Душанић (око 1931-2 – 14. март 2016), домаћица, васпитала га је и његову старију сестру Гордану; породица се селила по очевим пословима. Десет година Зорановог детињства протекло је у граду Травнику, у централној Босни.[12] На крају, породица се преселила у престоницу Београд, након што је његова мајка тамо добила радно место. Ђинђић је похађао Девету београдску гимназију, а потом се уписао на Филозофски факултет Универзитета у Београду, који је дипломирао 1974. године. Током студентских дана развио је интересовање за политику.

Навијао је за Црвену звезду.[13]

Студије
Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[14] Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

Словеначка полиција је брутално спречила одржавање студентског скупа, чији је циљ био да се формира аутономна студентска организација. Организатори су, укључујући и Ђинђића, ухапшени.[15] Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[тражи се извор]

Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[15] Након што је 1974. осуђен од комунистичких власти и преко партијских медија због своје улоге у покушају организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић је емигрирао у Западну Немачку[16] захваљујући интервенцији бившег немачког канцелара Вилија Бранта, који је убедио власти да пусте Ђинђића да дође у Немачку уместо да казну служи у Југославији.

Наставио је студије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту.[17] У Немачкој, Ђинђић је докторирао филозофију на Универзитету у Констанцу 1979. године.[18] Године 1979. је докторирао на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[19] Као студент био је под великим утицајем Хабермасовог савета да интелектуалац ​​има дужност не само да мисли, већ и да делује.[20] За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[21] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.[тражи се извор]

Један колега југословенски студент који га је познавао у Немачкој, Милорад Вучелић, присећа се да је Ђинђић у кампусу био познат „не само по томе што је студентски бриљантан, већ и по томе што је био отворен за живот. Није био типичан досадан интелектуалац. Знао је како да живи. Имао је девојке сјајног изгледа. Био је изузетно кул.”[20] Док је био студент на Универзитету у Констанцу, одржавао је блиске везе са студентским анархистичким групама и учествовао је у Корчуланској летњој школи коју је водио Праксис.[16] Савладао је немачки језик. Касније, док је био премијер Србије, савладао је и енглески језик.

Професор
Године 1989, Ђинђић се вратио у СФР Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[22] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Политичко деловање
Оснивање Демократске странке
Ђинђић је заједно са другим српским интелектуалцима, дисидентима и продемократским активистима основао Демократску странку, засновану на темељима и сличном концепту предратне Демократске странке за време краљевине Југославије. Постао је председник извршног одбора странке 1990. године и изабран за посланика у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке уместо дотадашњег Драгољуба Мићуновића.[4] Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.
Први споменик Зорану Ђинђићу
Први споменик Зорану Ђинђићу подигнут је у Прокупљу, на платоу испред спортске хале која носи његово име. Споменик је откривен на свечаности одржаној 1. августа 2007. године, на 55-годишњицу његовог рођења. Подигнут је у Прокупљу јер породица Ђинђић потиче из Топличког краја. Споменик је поклон вајара Здравка Јоксимовића мајци убијеног премијера, Мили Ђинђић, која је споменик и открила.[62]

Постхумно је 2004. одликован Орденом Немање I степена од стране предсједника СЦГ Светозара Маровића,[63] а предсједник Црне Горе Филип Вујановић, постхумно га је 2015. одликовао орденом Црногорске велике звијезде

IZVOR https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%82%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B8%D1%9B

Ukoliko želite da se i Vi ili neka druga osoba predstavi u delu sajta PROKUPČANI, uslov je da je rođen/a ili je živeo/živela u Prokuplju ili okolini, i dala makar svoj mali doprinos promociji našeg grada. Npr: da je ta osoba igrala za neki od sportskih klubova (fudbal, košarka, rukomet, odbojka, boks, karate, kik boks, bodibilding, šah, tenis, stoni tenis, mali fudbal, tekvondo, gimnastika …), edukovala (učitelji, nastavnici, profesori) ili lečila (lekari) meštane, bavila se umetnošću ili kulturom (glumci, pesnici, pisci, slikari, vajari, muzičari …), borila se ili dala svoj život za oslobođenje u prethodnim ratovima …, ili na neki drugi način promovisala Prokuplje. Ako ispunjava jedan ili više od navedenih uslova, sastavite tekst na ћирилици ili latinici (uključujući slova шђћчжљњџ / šđćčž), i pošaljite na info@gradprokuplje.com . Možete poslati i fotografiju/fotografije.

Grad Prokuplje . com