Лазар се довуче кући.
„Сад се долази?! „Идем само часком напоље са
друштвом“. У шест поподне је то рекао, а у подне
сутрадан се вратио! Битангу сам одгајио, Росо, а не сина.
Битангу!“, грмео је Војислав Миловановић, не
дозвољавајући Лазару ни да гукне.
„Дању са којекаквим фићфирићима, а онда по
кафанама целу ноћ! Јутрос ми господин Бановић каже да
га је видео како излази из „Црног коња“! Еј, из кафане, у
седам ујутру! Разбаштинити те треба, Лазаре! Нећеш ми
више муком створено брукати“, настави Војислав,
намештајући боље кравату. На излазу се окрену и са
врата рече:
„Пријавио сам те“.
„Не разумем, оче… Коме си ме пријавио?“
„Министарству војном, Лазаре. Пријавио сам те“.
„Али… Ја сам ослобођен служења до даљњег…“
„Е, па, дошло је то „даљње“. Више ниси. Први је
дан мобилизације. Овај, или наредна два, бирај сам.
Росо, шешир!“.
„Оче?!“, упита га Лазар једном речи, а све што
чу, би врло кратко:
„Нећеш, вала, мајчин синко, више трошити моје
паре на кафане и друштво, на светске лумперајке и
бесциљна путовања, на београдске теревенке и ко зна
које курве… У Прокупље идеш!“
Лазар Миловановић занеме. Прокупље није био
град који се често спомињао у његовој породици, иако
су му и отац и мајка оданде били. И он сам је у њему
рођен. Али, откако крајем прошлог века дођоше у
Београд и ту Војислав од радње створи трговачки ланац,
финансијски јак и политички све утицајнији, све се мање
спомињала прошлост. Рода тамо малтене више и није
остало са очеве стране, због болести која их је покосила.
Росини су били из села, којега се одрекла када се оно
одрекло ње, „побегуље“.
Чим је Војислав за собом љутито затворио врата,
занемели Лазар упита мајку погледом.
„Истина је, сине“, рече му и седе. „Заборави
Русију и коње. Пријавио те као пешака, као обичног
обвезника, по месту рођења. Чека те…“, па узе наочаре
да прочита печатирани документ из Министарства:
„… Други пешадијски пук „Књаз Михаило““.