„Толицки град, а оволико кафана!“, помисли
Лазар, схватајући да оне нису само места опијања, како
их је он доживљавао, већ места на којима се води
друштвени живот. Што би његов брат Лука рекао: „У
госте се не иде често, само по позиву. У кафани се срећу
људи“. „А ти баш решио да срећеш многе“, присети се и
једне тихе Лукине примедбе на честе изласке.
Опростивши се од Салатила, који само рече
„Бићу ја ујутру у цркви“, мајор одведе тројку у хотел
„Европа“. Лазар се, онако баш београдски, изненади што
их сачека чиста соба. Са првог спрата, док су се остали
распремали, осмотри улицу под собом, да види има ли
још каквих изненађења. Мисли му прекиде мајоров глас.
„Ви сад, како вам воља. Ја одох до хотела
„Рапоња’“ да се јавим мојима, А, ујутру, зна се“, рече и
изађе.
„Ја ододо „Три увијена дирека“. Боље хране нема од тамошње“, рече Уча. „Их, бре, Чедомире! Идемо до Џивџанове кафане. Или у „Премијаш“, или у „Ластавче“, зна се где је најбоља клопа увек била“, одговори Јанаћко. „Ће се договоримо.Ај`мо! Мора да падне добар
крканлук“, насмеја се Уча.
„Идите ви, ја ћу мало касније“, рече Лазар и,
изувши се, леже на кревет.
Сан га је ухватио тако брзо, да нити је чуо када су
се остали вратили, нити су они чули њега када је, пре
пола пет изјутра, у суботу, трећег мобилизацијског дана,
изашао на прокупачке улице. У мислима му није био ни
Други пешадијски пук првог позива, ни ретки будни
другопозивци и трећепозивци, већ – Босиљка.
Упита једног старца, који је негде носио кофу са
млеком, како да нађе четнички логор. Овај га упути на
другу страну брда, па Београђанин крену ка Хисару,
осећајући како га са истока по лицу милују први зраци
зоре.
„Стој!“, зачу глас неког кога није видео, јер је
пред собом имао само дрвеће.
„Стао сам“, одговори Лазар.
„Ко си ти?! И шта тражиш овде?“
„Имам писмо за… Милутина Јовановића,
Београђанина. Сестра Босиљка му шаље“.
Иза четири дрвета, као духови, изађоше тако
кршни момци у униформама, да је Лазар био у чуду како
толике грдосије није приметио.
„А који си ти?“, упита један, спуштајући пушку
кад и остали.
„Лазар Миловановић… Редов Другог пешадијског
пука“.
„Добро. Сачекај ту!“, одговори му други, па са
трећим оде дубље у шуму. Када се вратио, позва и
остале да отпрате Лазара тамо где је и кренуо.