„Молила бих Вас, ако Вам то није тешко,
наравно…“, започе тихо Боса, пружајући му малу
коверту: „Синоћ, када сте споменули Прокупље… Нисам
стигла да Вам, онако затечена, кажем… Ако можете, и
ако то желите да ми учините, узмите ово писмо и
однесите га мом брату. Милутин се зове, као и унук
Радомира Путника, упамтићете. Само га пронађите и
дајте му ово. Он је у четничком логору, на обуци, покрај
самог Прокупља. Учините… Учинићете ми то?“, рече и
трепну на начин који је био сасвим питом, а који Лазара,
иако је имао искустава са много наших и страних
девојака, остави готово без даха. „Диши, човече“,
охрабри сам себе.
„Биће ми част да Вам се одужим“, одговори Боси.
„Да ми се… одужите?“, упита га, па и она, попут
Уче који трен раније, подиже обрву.
„Опростите… Синоћ сам без икаквог објашњења
напустио Ваше друштво, иако сам ја Вас зауставио на
улици. Кајао сам се због тога, али, Ви сте већ били
отишли и…“
Босиљка је ћутала. Није никуда отишла, не док се
није уверила да је Анастасијин стисак руке јачи од било
чега другог. У уздаху јој се видело да не воли да је лажу.
„Мислим, заиста ми је жао и… Ух“, прекиде сам
себе Лазар, узе писмо из већ спуштене руке и, на трен
само, својим левим дланом одоздо придржа Босиљкин.
Погледи се разменише у тишини, Лазар климну главом,
завуче коверат у унутрашњи џеп капута и позва остале.
„Идемо ли? Време је.“
Сам растанак, свих њих, протекао је без много
речи. Салатило је својим благим погледом и тихо
изговореним „Бог да нас све чува“, повео мушкарце у
масу која се окупила пред станицом. Девојке је оставио
за собом, а да се није ни окренуо.
Хиљаде људи дошло је да испрати војнике у рат
који је толико чекан, толико прижељкиван, а од кога је,
додуше, свако и стрепео. Срећом, стрепњу је олакшавала
врева. Нешто се дешава, па човек лакше заборави шта
осећа.