Sićevačka klisura

Сићевачка клисура је део речне долине Нишаве настала интензивним усецањем њеног воденог тока у стенску масу, између северних огранака Суве планине, и јужних огранака Сврљишких планина. Налази се 14 km источно од Ниша, између села Просек (низводно) и насеља Долац (узводно). Дуга је око 17 km1[2] и спаја Нишку котлину са Белопаланачком котлином. Такође је и најкраћа веза између средњег и доњег Понишавља[а], односно између горњег и доњег дела средњег Нишавља.[3]

Клисура је подељена на две географске целине, горњу — Црнчанско-градиштански кањон, и доњу — Островичку клисуру. Горњи део је ужи и сличнији кањону (од Островице до Долаца), док је доњи (од Просека до Островице са широким благим падинама. Клисура је оивичена Сврљишким планинама са севера и обронцима Суве планине с југа.

Кроз Сићевачку клисуру, паралелно са Нишавом, изграђени су железничка пруга (1886/1887) и нишавски међународни магистрални пут (1964). Нишавска железница која пролази кроз долинске усеке Сићевачке клисуре део је велике светске железничке магистрале (Лондон—Париз—Београд—Ниш—Софија—Истанбул), а магистрални пут Е-80, источни крак Коридора 10, део велике паневропске магистрале (Салцбург—Загреб—Београд—Ниш—Софија—Истанбул), и веза преко Мале Азије са осталим подручјима света.[4][3][5]

Због својих геоморфолошких одлика као и јединствене флоре и фауне, Сићевачка клисура је проглашена за Парк природе и заштићено подручје са значајним еколошким и културним добрима.[6] „Парк природе Сићевачка клисура“ је предео богат природним лепотама, и изузетан је пример појаве и интеракције геолошких, геоморфолошких и хидролошких феномена као и биодиверзитета, и станиште више ендемских, реликтних и ретких врста биљака и животиња.

Она покрива делове подручја Општина Нишка Бања и Бела Паланка, са укупном површином од 77,46 km², од чега се 55,59 km² налази у општини Ниш, а 21,87 km² у општини Бела Паланка. Ово подручје је реком Нишавом подељено на два дела — Лесков врх (северни) и Облик (јужни)
Због живописних предела, очуваних геоморфолошких особина и природних вредности са претежно очуваним природним екосистемима и јединственом флором и фауном, од 2000. Сићевачка клисура је проглашена за Парк природе II категорије заштите,[6] у Складу са Законом о заштити природе Републике Србије.[8]

Као заштићено подручје са значајним еколошким и културним добрима, подручје Сићевачке клисуре намењено је очувању укупне геолошке, биолошке и предеоне разноврсности Србије, и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствено-рекреативних потреба и осталих делатности усклађених са традиционалним начином живота на овом простору и начелима одрживог развоја.
На југоисточном ободу Нишке котлине тектонска изломљеност терена омогућила је интензиван процес красификације кречњачке масе. У вишим партијама кречњаци садрже све, како површинске тако и подземне морфолошки развијене облике краса. На источном ободу пружа се пространа Куновичка површ, која је у области Сићевачке клисуре претежно посебна морфотектонска и предеона целина и у коју је усечена Сићевачка клисура Нишаве. Са северне стране она ограничава Суву планину, а са јужне Сврљишке планине. После Ђердапске клисуре, најдужа је пробојница[б] у Србији.
Сићевачка клисура представља пробојницу реке Нишаве кроз Куновичку површ која тече између јужних падина Сврљишких планина и Суве планине. Композитна Сићевачка клисура предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране и потолине[в] Нишке и Белопаланачке котлине. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве.[16]

Сићевачка клисура је дуга 17 km, а у најужем делу (Градишком кањону) дубока између 260 до 360 m. Она спаја Белопаланачку котлину на истоку са доњим Понишављем, на западу. Подељена је Островичком котлином на горњи — кањонски и доњи — клисурасти део. Кањонски део је дуг 7 km; усечен је између Облика (901 m) на левој и Плеша (1327 m) на десној страни. На улазу, испод села Градишта, кањон је дубок 260 m, а на излазу, код манастира Свете Петке Иверице 360 m. Кањонски део клисуре усечен је у „долинском поду” — заравни, широкој на улазу 500—600 m, а код Св. Петке — на излазу, свега 50 m. Долински подови у клисури повијају се у виду лукова или сводова. Композитна Сићевачка клисура предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране и потолине Нишке и Белопаланачке котлине. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерском отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве.
За постанак и данашњи изглед Сићевачке клисуре од великог су значаја и најмлађа убирања. Резултат ових убирања су високи лучни сводови који се јављају у горњем, кањонском, делу клисуре као последица „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, што је означило Сићевачку клисуру и као асцендентну долину“.[16]

Сићевачка клисура почиње код насеља Просека где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 17 km лучно све до села Црнче, где огранци ових планина напуштају Нишаву.

На истоку, Сићевачка клисура се граничи са Белопаланачком котлином, а на истоку с доњим Понишављем.[3] Подељена је Островичком котлином (око 2 км) на доњи (клисурасти) дуг 8,4 km, и горњи (кањонски део) дуг 5,5 km. Кањонски део усечен је између Облика (901 m) на левој и Плеша (1327 m) на десној страни клисуре.[17]

Сићавачка клисура се према рељефу и проходности (узводно од Ниша према Белој Паланци) може поделити у четири међусобно повезана дела (с тим што први и други припадају доњем клисурастом, трећи Островичкој котлини, а четврти кањонском делу):

Сићевачка клисура је, морфолошки гледано јединствена, полигенетска и композитна, 17 км дуга, пробојница Нишаве, тектонски предиспонирана, настала на језерском поду (дно плиоценског језера) одакле је почело кањонско усецање Нишаве у Куновичку површ (580-900 m) Суве планине на југу и гребена Сврљишких планина (Плеша и Пернатице) на северу.[18]

Најстарија прошлост Сићевачке клисуре везана је за горњи палеозоик (перм), када је овај простор налазио на дну океана (Тетиса) и када се дешавала Херцинска орогенеза. Тада су настале геолошке јединице које представљају водонопрестиву зону Сићевачке клисуре, и чине подину кречњака.[2]

У мезозоику, током креде, у више од стотину милиона година наталожили су се дебели слојеви кречњака[г] који данас представљају главну кречњачку масу клисуре. Кречњачки терен, у више него двотрећинском износу прекрива Сићевачку клисуру и одликује се појавом крашких облика рељефа. Од површинских крашких облика у клисури су заступљени; каменице, шкрапе и вртаче, а од подземних посебну атракцију представљају бројне пећине, поткапине, јаме, остењаци[д] и др. Остатак рељефа припада танком слоју, знатно еродованих неогених (углавном плиоцених) језерских седимената, који са млађим наносима, представљају главне ратарске површине клисуре.[18][19][20][21][22]

На данашњој висини од 450 m до 510 m, на којој се појавило језерско дно почели су да делују флувијални и падински процеси Нишаве и бочних притока.[2] Њима су, по неким истраживачима, Морава и Нишава извршиле 17 вертикалних засецања и довеле до стварања исто толико тераса, што се у значајној мери поклапа са Миланковићевом математичком климатском теоријом терасастих промена климе.[23] Зато је једна од општих карактеристика подручја Сићевачке клисуре степенаста морфопластика, изражена кроз вертикално смењивање заравњених површина и мање или више стрмо одсечених падина.[19]

Река Нишава је у Сићевачкој клисури усекла четири терасе (на апсолутној висини од 200 m до 510 m), тако да се терен степенасто спушта идући од врхова клисуре ка Нишави. Први терасни ниво је 46 m релативне висине, други обухвата терасу од 30 до 35 m, а трећи флувијалну терасу од 7 до 10 m релативне висине. Средњи ниво прати обале Нишаве а на изласку из Сићевачке клисуре је 35 m релативне висине. Изнад терасе од 46 m релативне висине, налазе се трагови виших флувијалних тераса, који се не могу документовати материјалом, и углавном је ријеч о морфолошким фрагментима. Прве три терасе су плеистоценске старости.[1][19]

Простор Сићевачке клисуре представља посебну плиоценску и постплиоценску геоморфолошку целину. У њој се могу издвојити четири карактеристична дела:

Планински обод Сврљишких планина
Део висоравни Плоче и Куновичке површи, са Обликом и Кусачом
Островичка котлина
Сићевачка клисура у ужем смислу.[24]
Клисура као пробојница дуга је 15,9 км (по Јанковићу) а 17 км (по Костићу).

Минерално и рудно богатство Сићевачке клисуре, осим богатства у кречњаку је релативно скромно. Кречњаци чине основну масу Сићевачке клисуре, а целокупно подручје заједно са околним планинама које она пресеца представља јединствену крашку област, која захвата највеће кречњачке површине у кречњачким пределима источне Србије. Кречњак захвата велике и непрекидне површине, уз доминацију масивног и танкослојног кречњака са веома високим (> 90%) садржајем CaCo3.
Богатство у кречњаку мотивисало је индустријалце с краја 19. века да око 1885. у насељу Островица отворе велики каменолом „Св. Петка“ у коме се производио креч и цемент. Поред кречњака, због значајног присуства и других стена погодних механичких особина, у каменолому „Св. Петка“ поред креча и цемента одвијала се паралелно и експлоатација грађевинског и украсног камена.[26]

Појаве угља указују да је у време неогене језерске фазе Сићевачка клисура била под шумским биоценозама. Највреднији докази краткотрајних шумских заједница на овом простору су изразито танке наслаге лигнита. Лежишта угља су откривена на јужним падинама Сићевачке клисуре, које су у саставу Суве планине, највише у околини насеља Јелашница. На основу процена из 1906. и 1907. резерве на овом простору износиле су 16 милиона тона, врло квалитетног угља на ревиру од 2.000 хектара.[27]

На подручју Сићевачке клисуре данас нема активних рудника. Једини који је постојао на овом простору био је рудник угља у насељу Јелашница, а радио је од 1885. до 1963, и средином педесетих година 20. века. Производња се кретала од 80.000 до 90.000 тона квалитетног мрког угља годишње. Рудник је 1910. имао два окна, вентилацију, подземне ходнике дужине 2 км, три парне машине, пумпе, пругу уског колосека, вагоне и радионицу.[27] Затворен је за експлоатацију због неповољног положаја рудника са јамским копом на тржишту тадашње Југославије.
Сићевачка клисура је сиромашна водом, због пропустљивости кречњака, кроз чије пукотине падавине пониру до вододржљивих слојева. На преласку кречњака у вододржљиве стене (махом црвени пешчари) вода избија на пар места у облику мање-више снажних врела, која су распоређена дуж обода Сићевачке клисуре. Постоји неколико извора, са значајнијом издашношћу, који су каптирани и користе се за водоснабдевање локалних насеља.[40]

Река Нишава је најзначајнији водоток на подручју Сићевачке клисуре у који се уливају њене леве притоке: Црвена река, Островичка река, Куновичка река и Јелашничка река.[40]

Водни режим Нишаве и њених притока је првенствено условљен годишњом расподелом атмосферског талога и температуром, као и петрографским саставом тла, рељефом и распоредом вегетације ширег простора Сићевачке клисуре. Нишава је ерозивна база свим долинама, суходолцима, бујицама и јаругама које са својим долинама по правилу пресецају простор клисуре. Вода у њима повремено отиче након топљења снега или обилних падавина, док су у сушном периоду обично безводне. Кречњачки састав земљишта преко којег на појединим местима теку потоци или бујице чини да се оне понекад понашају као понорнице, јер образују подземне крашке токове.[5]

На основу података РХМЗ Србије о квалитету воде на реци Нишави, карактеристични параметри квалитета воде углавном прелазе нормиране вредности (у односу на прописану IIа и IIб класу), и најчешће су у III класи, али се често категоришу „ван класе“.

Квалитет подземних вода је углавном задовољавајући. У принципу БПК нивои су близу или изнад граничних вредности. Нивои укупног сувог остатка су у границама, али се значајно разликују. Нивои суспендованих материја су променљиви и повремено прелазе граничне вредности. Киселост (pH) и нивои нитрата и фосфора генерално нису алармантни. Употреба пестицида и ђубрива у пољопривредним областима Сићевачке клисуре је ограничена, због (лоше) економске ситуације. Појачана активност може довести до повећане употребе пестицида, уз негативан утицај на квалитет подземних вода.[41]

Изворишта у Љуберађи, Дивљани, Мокри и Крупцу, као део Нишавског регионалног подсистема водоснабдевања („НИВОС“), цевоводом пречника 100 cm који пролази целом дужином клисуре уз корито Нишаве све до Ниша,[42] снабдевају квалитетном пијаћом водом већину насеља у Сићевачкој клисури. Вода је стандардно високог и поузданог квалитета.[41]

Геотермалне воде у Сићевачкој клисури откривене су на подручју Островице. Воде имају температуру 22°C. Издашност извора је око 10 l/sec. И поред њиховог доброг квалитета и могућности да се користи као вода за флаширање, та могућност није искоришћена.
рема оскудним забелешкама путописаца у античком и средњовековном добу простор између Нишке и Белопаланачке котлине Плоча, Куновичка површ и Сићевачка клисура био је појас непрегледних и тешкопроходних шума. Десни, северни обод клисуре је обешумљенији у односу јужни обод који припада Сувој планини. Глави разлог за то је састав кречњака, већа инсолација јужних падина и добрим делом неконтролисана сеча, па и спаљивање шума у 19. веку.

Део некадашњег шумског покривача Сићевачке клисуре данас чине у вишим пределима букве а у нижим храст у разним варијантама. Доминантно је изражена у миграцијом испражњеним подручјима Сићевачке клисуре појава природне вегетације (ниског растиња) у виду жбуња, шикаре, шибља итд.

И поред тога што су сужења Сићевачке клисуре, на први поглед сурова са својим оголићеним стеновитим странама, оне имају велики значај у очувању реликтних флорних врста из терцијера. Први услов је, пре свега, очување рефугијалног карактера станишта и клисуре у целини. Други услов је, податак да је Сићевачка клисура, као и друге клисуре средњег Понишавља у просеку топлија од других српских клисура, као и да се њене стеновите стране изложене југу јако загреване у току дана. Међутим, за Сићевачку клисуру је од значаја и то да је у целини заклоњена и да има већу релативну влажност од свог окружења. Такође су у њој ублажена дејства мразева, ветрова и суша, а магла се јавља чешће и траје дуже. Појава јаких јутарњих роса уме да буде честа појава због повећане релативне влажности ваздуха. Присуство субмедитеранских врста то апсолутно доказује, јер њима јако погодује модификована мезо клима клисуре са својим повећаним присуством влаге у ваздуху и смањеним екстремима температуре.
У флористичком богатству и разноврсности подручја, Сићевачка клисура се одликује присуством 68 регистрованих ендемских врста биљака, међу којима посебно место заузимају локални ендемити. Досадашње анализе су показале да три врсте, које насељавају клисуру, припадају категорији за које се основано сумња да су ишчезле на другим територијама Србије. У категорију крајње (критично) угрожених врста (ЦР) припада 20, категорију угрожених врста (ЕН) 30, категорију рањивих (ВУ) 80, категорији врста ниског ризика угрожености 125, док за 9 врста нема довољно података о распрострањености.

Међу реликтним врстама терцијарне флоре Европе као реликтне у Сићевачкој клисури се помињу две врсте рода Рамонда (Ramonda serbica),[65] Ramonda nathaliae и жалфија (једна од најстаријих медицинских биљака), које су остатак суптропске флоре Европе и Медитеран а вероватно су афричког порекла. Ramonda serbica је најсроднија са балканском врстом Ramonda nathaliae од које се претпоставља одвојила, још током терцијарне полиплоидије у самосталну врсту. Бројност популације рода Рамонда у Сићевачкој клисури, на 5 м2, варира од 10-350 индивидуа у зависности од конфигурације стена и вегетације. Присуство жалфије на овом подручју објашњава се тиме да животни услови у овој „медитеранској оази” не излазе из оквира историјски условљене еколошке валенце жалфије и осталих термофилних биљака заступљених у асоцијацији (Artemisio-Salvietum officinalis), што свакако представља основни узрок њиховог опстанка у рецентном периоду на овом подручју.

Наведене реликтна врсте Сићевачка клисура законом су заштићена у Србији као природна реткост.
Биљка Orobanche serbica G. Beck et Petrović 1885 је по први пут нађена у Сићевачкој клисури испод Плеша. Примерци нађени на овој локацији узимају се као холотип за компарацију.

На крашким, оголелим теренима клисуре расту и две врсте жедњака: Sedum album (бели) и Sedum acre (жути), као и значајно присутна трњина Prunus spinosa.

Наведене врсте представљају најзначајније ендемите. Ареал-спектар ендемичних биљних врста веома јасно указује да се флорогенеза Сићевачке клисуре одвијала под веома специфичним условима, који се карактеришу сплетом средњоевропских, медитеранско-субмедитеранских и планинских утицаја, што је последица висинске и морфолошке разуђености терена и бурне геолошке историје читавог подручја.

На подручју Сићевачке клисуре бројним истраживањима откривена су и значајна налазишта мајчине душице, ртањског чаја (чубре), хајдучке траве, кантариона, клеке и других медоносних и лековитих биљака.
Од дивљачи вредне помена у Сићевачкој клисури присутни су: зечеви (Lepus europeaus), лисице (Vulpes vulpes) и у задње време шакал (Canis aureus). Среће се ретко и дивља мачка (Felis silvestris), док је рис (Lynx lynx) потпуно истребљен, иако је у литератури забележено да су обронци Суве планине била његово станиште. У Нишави има видре (Lutra lutra), мада врло ретко и све мање након редукције рибљег фонда на критичан ниво.

Такође на простору Сићевачке клисуре има јазаваца (Meles meles), творова (Mustela putorius), ласица (Mustela nivalis), јежева (Erinaceus europaeus), кртица (Talpa europaea), а од глодара веверица (Sciurus vulgaris), слепих кучића (Spalax leucodon), шумских и пољских мишева (Apodemus agrarius) и пацова.

Од гмизаваца треба поменути шумску корњачу (Testudo hermanni), која своје станиште има на потезу Куновице. Змије су заступљене са смуком (Zamenis longissima), доста бројним поскоцима (Vipera ammodytes), шарком (Vipera berus) и у водотоковима Нишаве и њених притока белоушком (Natrix natrix).
До сада је на подручју Сићевачке клисуре регистровано око 100 врста птица, од чега око 75 гнездарица. Врста која чини подручје међународно значајним је највећа сова на свету, буљина (Bubo bubo) и још 32 врсте ретких птица међу којима се као најзначајније, гнездарице наводе: осичар (Pernis apivorus), грабљивице; сури орао (Aquila chrysaetos), сиви соко (Falco peregrinus), краткопрсти кобац (Accipiter brevipes), орао змијар (Circaetus gallicus), лешинари; ћук (Otus scops), средоземна белогуза (Oenanthe hispanica), црвеноглави сврачак, жутокљуна галица и стрнадица камењарка, пољска јаребица (Perdix perdix), раније доста бројна јаребица камењарка (Alectoris graeca), голубови гривнаши (Columba palumbus) и дупљаши (Columba oenas), грлице (Streptopelia turtur) — којих је све мање, гугутке (Streptopelia decaocto), које као да потискују грлице), креје (сојке), зелене жуне (Picus viridis), детлићи (Picidae), препелице (Coturnix coturnix)), пољске шеве и у прелету за хладних зима уочена је појаве дивљих пловака и гусака. Према неким истраживањима Костића забележено је „да се дивљач данас знатно проредила услед крчења шуме и настањивања, а једним делом и због исушивања тресава“
До скора је у клисуру из правца Мосора, једног од врхова Суве планине долетала и угрожена бела кања (Neophron percnopterus)[67], а клисура је једно од последњих познатих гнездилишта угроженог кршког сокола у Србији.[67] Голети изнад Сићевачке клисуре су биле једно од највећих гнездилишта јаребице камењарке (Alectoris graeca) у Србији, која је данас знатно ређа. Особеност овог подручја представља и мала колонија ретке беле чиопе (Apus melba)
Сићевачка клисура је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културних и економских односа. Кроз Сићевачку клисуру су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Сићевачку клисуру чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном.[2][68]

Зато се трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Слабо насељена и без квалитетних путева, Клисура није много помињана за време Османске владавине. Са појавом хајдука она је постала њихово стециште, у новоформираним насељима, а са просецањем пруге с краја 19. века и пута у 20. веку и стециште бројних путописаца, историчара, уметника који су у њој оставили трагове савремене материјалне културе[3]

Поред тога што се у географском погледу Сићевачка клисура „одликује великом затвореношћу природних веза са околним областима“, кроз историју она је била врло често и простор преко кога се протезала нека граница (етничког или административног карактера) великих држава и царстава, или је била „квази гранично подручје“ малих кратковечних државица, „које су у ствари представља синдром Балкана“.
Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње квартарне глацијације (Вирмска глацијација). У то доба хладне климе пре више од 40.000 година, вечити лед спуштао се до 1.500 метара надморске висине. То су потврдила и недавно завршена археолошка истраживања двају пећина — Велике и Мале Баланице (од 2006—2010), у околини насеља Сићево у Сићевачкој клисури. Према тврдњама проф. др Душана Михаиловића, спроведена истраживања, на овом налазишту омогућила су прикупљање више хиљада алатки које је произвео прачовек-неандерталац који је живео на овом простору Србије у друштвеним заједницама од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице које су се углавном бавиле сакупљањем плодова и ловом.[70]

Ова истраживања допуњена су и проналаском из дубљих, старијих слојева, пећине Мале Баланице, где је откривена вилица хоминида, још древније људске врсте, која је претходила неандерталцу. Што значи да су исту пећину, али у различита времена, настањивала два типа прачовека, највероватније пре више од 150.000 до 600.000 година.[ж]

Најновијим истраживањем Вилијама Ринка, из Канаде, утврђено је да је фосил вилице из Беланице стар најмање 397.000 година тј да је вероватно старији од 525.000 година, и да пронађена вилица представља најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида.
У 6. веку п. н. е.. Трибали и Дарданци[з] су били највећа и најмоћнија племена у средњем делу Балканског полуострва. Централна област Трибала, „трибалска равница“ је ишла преко Понишавља. Лабава етничка граница са источним суседима, Дарданцима, највероватније се успостављала на линији која је својим особеностима физичкогеографског карактера то унапред одређивала. Претпоставка је да би то могла бити тешко проходна Сићевачка клисура и масив Суве планине. Та граница сигурно није била оштра, па је долазило до етничких мешања на овом простору између Трибала и Дарданаца.

Млађе гвоздено доба на тлу Србије обележено је доласком Келта и продорима хеленске цивилизације. Келти су покорили Трибале, заузели су део аутаријатске територије и заједно с њима образовали моћно племе Скордиска које је обитавало и на простору Сићевачке клисуре.
Продор Римљана на Балканско полуострво почео је крајем 3. века п. н. е. У временима римског надирања на Балкан, Понишавље и Сићевачка клисура у њему имају статус граничног подручја. Прабалкански народи који су у то време затечени на овим просторима, у тежњи да одрже свој идентитет, једним делом су се склањали и на простор географски изоловане Сићевачке клисуре и Суве планине како би се са тог простора жестоко супротстављали надирућој Римском царству. Зато се већи део тих сукоба одигравао и на овим просторима тј у средњем Понишављу.
Укључивање данашње територије Србије у Римску империју и формирање провинција ишло је постепено и тек је Марко Лициније Крас 29. и 28. п. н. е. у великом походу из Македоније на Мезе, Трибале и Дарданце и двогодишњег ратовања покорио Понишаваље и дефинитивно направио провинцију Мезију у чији састав је ушао и простор Сићевачке клисуре, која је у границама велике римске империје, у пограничном подручју провинције Мезије (или ближе одређено Горња Мезија).

Горња Мезија је захватала највећи део Србије. Само један мали део на југоистоку припадао је трећој области, Тракији. Источна граница Мезије од Куманова преко Трна ишла је северозападно између Беле Паланке и Пирота. На Плочи и Сићевачкој клисури налазила се предеона граница између градских срезова (регија) Наиса — Ниша (лат. Regio Naisstensis) и Ремесијане — Беле Паланке (лат. Regio Remesiannis).

Из римског периода треба поменути и „Војнички пут“ (via militaris) или „Римски Војнички пут“ који је због непроходности обилазио Сићевачку клисуру са јужне стране, и из Ниша водио кроз раван котлине у долину Куновице, па је преко платоа Плоче прелазио развође Куновице и Црвене Реке и водио у Сердику и даље у Константинопољ.[74] „Један натпис поред пута Naissus — Serdica (у месту Ихтиман код Софије) бележи да су за владе Нерона, 61. године наше ере, дуж пута (via militaris) подигнуте крчме и преноћишта (tabernae et preatoria), из чега се закључује да је већ у то доба пут углавном био завршен“[75] За надгледање овог пута служила су и многобројна утврђења, саграђена у облику четвороугла, са округлим кулама или појединачне куле, као и многобројне насеобине римских ветерана и других колониста.
После поделе Римског царства 395. године н. е. на Западно и Источно (Византија) ово друго је наследило непрестане борбе са суседним племенима на простору Источне Србије. У време Јустинијана (527—565) дошло је до стабилизације стања, али потом је уследила најезда Авара и Словена на простор Понишавља и данашње Источне Србије. Словени су започели досељавање на простор Сићевачке клисуре у 5. веку.[76]

Најстарија историја овог простора све до Стефана Немање била је у знаку непрестаних борби, било са Бугарском, било са Византијом, уз истовремену унутрашњу борбу српских кнежева — чланова исте породице [и]— за превласт. Од треће деценије 12. века Угарска постаје трећа држава која ће утицати на историју Срба. У угарско-византијским борбама између 1165. и 1167. први пут се на овим просторима спомиње име Стефана Немање и српске државе.
У средњовековно доба (од 12. до 14. века, Сићевачка клисура је била у саставу српске државе. И поред тога што је Немања имао озбиљне намере да Ниш учини престоницом (у коме је подигао цркву Светог Пантелејмона), стечено велико пространство могао је да обезбеди само уз помоћ спољне подршке. Византија је само чекала да пређе у офанзиву.
После Немањиних ратова на истоку (1183—1190), и пораза Немање у сукобу са византијским царем Манојлом I Комнином, Сићевачка клисура је територијално припала Нишавској жупи. Наредне године доносиле су несигурност подручју средњег Понишавља и Сићевачке клисуре. У историјско–географским изворима ова се жупа зове Област нишавска. Око 1220, када је Понишавље било на територији великог жупана Вукана, ова област је чинила посебну жупу у једном од нишавских предела. Ипак, њен положај и у овом периоду може да се третира као погранични (види мапу).[79]

У наредним периодима Понишавље је под влашћу краља Душана, након што су Краљевић Душан и српска властела у Зети решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу која је једним делом ишла простором Сићевачке клисуре. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године. Убрзо је започео период великих освајања у правцу југоистока.[80]

После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Цар Урош V, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало.

Распад Душанове Србије и нејединство српске властеле између 1338. и 1386. користе Османлије и освајају Понишавље. Гранични положај подручја Сићевачке клисуре у овом периоду огледа се и у томе што је на северном ободу била и граница Сврљишког кадилука, односно Сврљишке нахије из Видинског санџака и Нишког или Пиротског кадилука, односно Нишке или Пиротске нахије из Софијског санџака.
У време под окупацијом Османлија Сићевачка клисура, као и Нишка и Белопаланачка котлина припадала је Софијском санџаку, од времена оснивања Османског царства па све до 18. века. Софијски санџак припадао је Ејалету Румелија, а Османлије су га основале 1393, одмах после битке на Косову 1389. након што су почели да учвршћују своју власт на Балканском полуострву. Велики Софијски санџак, од краја 14. века до последње деценије 15. века, је обухватао сво Нишавље и град Ниш.[82]

У то време није постојао Нишки санџак, јер је Ниш припадао Софијском. На основу једног пореског списка (главарине, харача) Румелијског ејалета идентификована је граница санџака, па се поуздано зна да она није на истоку прелазила Суву планину и Сићевачку клисуру.

Скоро у целокупном периоду Османског царства, све до најмлађег османског доба, белопаланачка област је била управно везана за Пирот. Имајући у виду регионално-географски значај подручја, у Пироту је успостављена и административна функција, још од најстаријих времена Османске владавине — Пиротски кадилук Софијског санџака, што је умањило потребу за кретањима преко простора Сићевачке клисуре и Суве планине ка Нишу.

У османлијском дневнику похода од 1521. о војевању султана Сулејмана Величанственог против Београда, каже се…да је у уторак 20. јуна 1521. био конак царске ордије у Извору. У том дневнику се помиње конаковање и у Сићевачћкој клисури, што је сасвим нормално за војску такве величине. И у дневницима осталих војних похода Сулејмана Сјајног 1526, 1529, 1532, 1542, 1565. на Угарску, такође се говори о насељу Извор. Оволики број похода са „спремањем захира и осталог што треба“ сигурно није могло издржати место таквих потенцијала као што је село Извор и оно је у првој четвртини 16. века потпуно замрло.

Средином 15. века, по свој прилици као и на планини Мојсиње, почело је насељавање Сићевачке клисуре од калуђера емиграната и другог становништва са истока, које се пред налетом Турака повлачило ка западу. У овом таласу око средине 15. века стигли су монаси са истока, највише Грка и Бугара, али и са Свете горе. Овај прилив монаштва у држави кнегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића осећа се у источном Поморављу. И у околини Ниша јача активност монаха која се огледа у већем броју манастира.

Са успостављањем нове територијалне подела пашалука, којом је белопаланачки предео у 18. веку потпао под Нишки пашалук настаје оживљавање простора Сићевачке и Јелашничке клисуре услед провођења Цариградског друма преко Плоча и повезивања насеља у изворишном делу Црвене реке и осталом делу Белопаланачке котлине. Овим везама, јужним ободом Сићевачке клисуре, наведени предео је саобраћајно-економски био упућен на Ниш као значајан привредни центар.

На Сићевачкој клисури и Сувој планини, од 14. до 18. века, па и доцније, постојала је предеона међа етнографског појаса тзв. „пиротског Шоплука, који је раније Сићевачка клисура знатно преграђивала према западу и Биначком Поморављу.

Сићевачка клисура на граници између Србије и Турске од 1837. до 1877.
Од 1833. када је шест јужних нахија прикључено Србији, источни део Сићевачке клисуре и њених насеља (нпр. Градиште, које је било веће насеље) постала су погранична подручја између Србије и Османског царства. Граница између Србије и Османског царства 1837. је прво комисијски утврђена, а тек касније је постављена и физичка граница тзв. граница од плота. О постављању ове физичке препреке говори наредба кнеза Милоша Обреновића од 28. јула 1837. у којој је војном команданту дунавско-тимочком пуковнику Стевану Стојановићу наређено: „да се граница“ од Алексинца до Вршке Чуке, где полшчаном врљиком, а гди е планина, гором загради, да би се кордон бол чувао, да ни стока ни људи овострански тамо, онострански амо прелазити не могу. Граница од плота постојала је све до ослобођења ових крајева, до 1877. Тако је Сићевачка клисура поново била у пограничном подручју. Овога пута као линија раздвајања између Срба и Османлија.[83]

Ово подручје поред граничног прелаза код Горњег Риња, преко кога се обављала трговина већих размера, имало је и места за кријумчарење, без обзира на постављену „границу од плота“.

Материјална култура
Трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре, иако оскудни, могу се пратити од праисторије, преко антике и Византије, до поствизантијског периода, средњег века. Осим налаза костију, алатки и оружја из праисторије и раног средњег века, надгробних споменика из античког периода и новчића из доба Јустинијана других материјалних трагови на овом простору нема.[84]

Изоловани од утицаја споља (од утицаја центара и зона цивилизације) у насељима Сићевачке клисуре стваран је специфичан рурални начин живота или рурални облик културе, који се одржао и до данашњих дана и пореда утицаја спољњег света. Разни облици материјалне културе из 18. и 19. века и прве половине 20. века могу се срести на старим кућама и окућницама мештана, у бројним црквама, црквиштима, манастирима и локалним гробљима, (обредни предмети, надгробна обележја, пољопривредне алатке, гривне, прстење, и други ситни предмети).
Значајни објекти материјалне културе на простору Сићевачке клисуре[85]
Значајни објекти Назив и локација
Хидроелектране
МХЕ „Света Петка“, у Островици. Пуштена је у рад 1908, и данас је у функцији, као део система Електропривреде Србије. Осветлила је прву кућу у Нишу, у Обреновићевој улици, где данас у то име стоји спомен плоча.
МХЕ „Сићево“ у Сићеву. Пуштена је у рад 1931. и данас је у функцији, као део система Електропривреде Србије.
Манастири
Свете Богородице у Сићеву
Манастир Свете Петке Иверица
Манастир Ваведења Свете Богородице у Кулини
Свети Никола, у Просеку
Свето Успења, испод брда Градац
Цркве и црквишта
Свети Николе у селу Манастир
Свети Петар и Павле, у Островици
Свети Арханђел Гаврило, у Островици
Свети Тодор, у Ланишту
Свете Петке у Градишту
Свети Илија, на Чуки код Градишта.
Свети Никола, у селу Црнче
Свети Петар и Павле, на Вишеграду.
И поред тога што је Сићевачка клисура изузетно добра локација за све љубитеље нетакнуте природе, сликарства и књижевности, љубитеље лова, риболова, кајака на брзим водама, алпинизма, планинарења и параглајдинга, постојећа туристичка и рекреативна понуда није довољно развијена и афирмисана, а још мање је организована и повезана како међу општинама на подручју Сићевачке клисуре тако и са суседним општинама у региону и Србији.[92][93] Туристичка понуда примарно се ослања на туристичко-рекреативни, ђачки туризам, културно привредне и туристичке манифестације, излетнички туризам, риболовни и ловни туризам, спортско-рекреативни туризам (планинарење, алпинизам, рафтинг, кајак на брзим водама, параглајдинг). Културно-историјске вредности Сићевачке клисуре само су делимично укључене у туристичку понуду (манастири, археолошка налазишта, хидроелектране, сакрални објекти, споменичка обележја, објекти народног градитељства итд).[93]

Хотел „Сићево“ је једини објекат те врсте у Сићевачкој клисури, који је тренутно ван функције

Зграда старе основне школе у Сићеву, данас Ликовна и књижевна колонија и Графичка радионица у којој се сваке године окупљају сликари, графичари и књижевници из целог света.

Параглајдинг стазе на ширем простору Сићевачке клисуре по својим климатским и ортографским условима један су од најбољих климатских и географских терена за ову врсту спорта.

Нишава код Острвице идеална је за такмичења кајаком и кануом на брзим водама и рафтинг.
Туристички мотиви који представљају добру основу туристичке атрактивности, на простору Сићевачке клисуре су пре свега природне и створене вредности разноврсних предела, разуђеност рељефа, добро очуван пејзаж, биодиверзитет, аутохтони биосистеми, еколошке и предеоне целине, богатство шумама, разноврсна флора и фауна и природне вредности Нишаве, али и бројне културно-историјске вредности.[93]

На подручју Сићевачке клисуре се налази двадесетак цркава и манастира. Најстарији је манастир Свете Богородице подигнут у 17. веку у подножју Кусаче. Манастир Свете Петке Иверице у Островици познат је по томе што је манастирску цркву саградио краљ Александар Обреновић, 1898.
Туристички објекти и манифестације у Сићевачкој клисури[93]
Објекти-манифестације Основна обележја објекта-манифестације
Стаза за кајак на брзим водама код Островице
Стаза за кајак на брзим водама код Островице, са великим падовима тока, честим променама правца и слаповима Нишаве, идеална је за одржавање такмичења у кајаку на брзим водама и рафтингу.[94]
Параглајдинг стаза Сићево
Параглајдинг стаза, са полетиштем „Релеј“, које се надвија над Сићевом и Сићевачком клисуром, омиљено је место за пилоте параглајдера из Србије, а и шире. Полетиште је оријентисано за јужне ветрове и изузетно је термично, па је одлична полазна тачка за прелете у свим правцима изнад клисуре. Године 2005. на простору Сићевачке клисуре одржано је светско првенство у параглајдингу на стази која је те године проглашена и за најбољу параглајдинг стазу на Балкану.[95]
Ликовна колонија Сићево
У живописном насељу Сићево сваке године одржава се Ликовна колонија, коју је 1905. основала сликарка Надежда Петровић. Од 1991. колонија има међународни карактер, и отворена је за уметнике различитих генерација и естетских опредељења. Захваљујући њој формиран је импозантан ликовни фонд који данас чини преко 600 дела значајне уметничке вредности.
Књижевна колонија Сићево
Оригинална, међународна креативна манифестација, у насељу Сићево и једина те врсте на Балкану, у чије просторе и просторе Сићевачке клисуре се сваке године од њеног оснивања 1991, привремено „пресељавају“ писци, књижевни критичари, преводиоци, издавачи и други учесници књижевног живота из Србије и других земаља света да у области књижевности на простору Сићевачке клисуре…стварају или само акумулирају импресије и „нотирају“ идеје.[96]
Дани жалфије
Културно-привредна и туристичка манифестација, која се, сваке године, крајем маја (више од 15 година) традиционално одржава на простору насеља Сићево и Сићевачке клисуре, у част ендемске биљке жалфије, која је на овом простору под заштитом, као природно добро Србије
текст преузет са https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%80%D0%B0