Салатило му објасни ко је свети Прокопије, по коме је Прокупље
добило име.
„Он се најпре звао Неаније, живео је пре…
петнаест векова. Био је велики војсковођа. Али, када га
је цар Диоклецијан послао у Александрију да тамо сатре
Хришћане, на путу му се деси нешто необично.
Земљотрес, па одмах затим и глас који је чуо, не само
он, него и сва његова војска, велика војска: „Неаније, где
ти идеш? На кога устајеш!?“. Војвода се уплаши и
упита: „Ко си ти? Не могу да те видим, да те
препознам…“. У ваздуху се, пред Неанијем, показа
велики светли крст, као од кристала, а сила се огласи:
„Ја сам Исус, распети Син Божији… Овим знамењем које
си видео, побеђуј непријатеље своје и мир мој биће са
тобом“. Неаније окрете војску, и појури за Јерусалим…“
„И?!“, упита Лазар.
„Неаније је дошао у Јерусалим баш као поручен.
Агарјани напали град и он са својом војском улете међу
њих и порази их. Али, када је требало да буде окићен
венцима славе као велики победник, он је објавио да је
Хришћанин, скинуо је и појас, и војводски мач, и рекао
да је он само Христов војник. Узеше прво да га муче,
јако. Потом га бацише у тамницу“.
„Неаније, рече? Мислио сам да причамо о
Прокопију“, рече Лазар. Свршени богослов настави:
„У тамници га је посетио сам Господ. Крстио га
је и наденуо му име Прокопије. Потом му под прозор
дође дванаест жена, које рекоше да су и оне слушкиње
Христове. И њих бацише у тамницу“.
„Само зато што су рекле да су хришћанке?“, оте
се Лазару.
„Лазаре, С ким се ти то поиграваш? Са мном или
са Богом? Јесу ли у арене лавовима бацали хришћане,
жене и децу њихову? Јесу ли их разапињали на крст?
Јесу ли их пекли, кували, растезали, драли? Јесу ли их
приморавали да буду гладијатори? Они и криминалци?
Јесу ли? Па, шта ме онда питаш?“
„Питам… Онако“, збуњено промуца Лазар. „И
шта је било са Прокопијем?
„Прво су му убили мајку. А кад су њега извели
на погубљење, окренуо се ка истоку, помолио се Богу
миломе за све бедне и све у невољама, за све сироте и
све удовице, а нарочито за Цркву свету, да узрасте,
распростре се и да сија до скончања времена. Тада опет
зачу глас са неба да му је молитва услишена, па радосно
стави главу под мач“.
„И?“
„И оде, радостан, Господу своме“.
Лазар ућута. Није му било до мученичке смрти,
ма колико му је ова прича узбуркала мисли. Тим пре
што се ближио тренутак војничке прозивке. И даље није
могао да верује да је постао део ратне приче…
Обукавши се у хотелу у све што је од униформе
задужио, а замоливши радника да му упакује његове
ствари и остави на сигурном, плати ту услугу више него
што је момчић могао да замисли да може добити, па
изађе на улицу.
Отишавши на оближње место окупљања, Лазар се
са Учом и Салатилом нађе међу војницима другог
батаљона. Кратак поздравни говор био је само увод у
прве команде.
„Мирно!“, загрме некадашњи војвода Осоговски
и настави:
„Нож на пушку!“
Војници за тили час послушаше.
„Капе скини!“
Скидоше.
„На молитву!“
И, изговори се „Оче наш“, на сав глас, из свачијег
срца. Трен касније, док је Лазар осећао како му кожа
необјашњиво бриди од тог колективног обраћања Богу,
без икаквих подела на чете и водове, почеше вежбе. С
неба па у ребра.