Српска врховна команда је септембра 1916. године послала Косту Пећанца у Топлички округ да организује герилски устанак.[3] Ту је Пећанац контактирао неколико група и удружио се са локалним вођом Костом Војиновићем и обојица су основали штаб на Копаонику. У јануару–фебруару 1917. Бугари су почели да регрутују локалне Србе на служење војног рока и пронела се гласина да су савезници стигли до Скопља, па да Срби дижу устанак. Одлука за ову побуну је донета и 21. фебруара је код реке Топлице избила побуна. Вође су окупиле неколико стотина побуњеника који су освојили Прокупље и Куршумлију. Пећанац је такође покушао да се придружи Албанцима, али безуспешно. Дана 12. марта почео је бугарски контранапад под командом Александра Протогерова у којем су учествовале снаге ИМРО-а на челу са Танетом Николовим.[4] Бугарске и аустроугарске власти су радиле заједно. У борбама је један од вођа ИМРО-а Тодор Александров, који је служио као официр у бугарској војсци, командовао најнасилнијим акцијама које је починила паравојска. После вишедневних борби, Бугари су 14. марта ушли у Прокупље а Аустроугари у Куршумлију. Од 25. марта тамо је ред у потпуности заведен.[5] У борбама је погинуло неколико хиљада људи, укључујући цивиле. Априла 1917. Пећанац и његови герилци напали су железничку станицу.[6] Пећанац је 15. маја ушао у стару бугарску границу и упао у Босилеград који је спаљен. Тада се његова група повукла на Косово, које су тада контролисали Аустроугари. Савезници су у јуну отворили нови фронт код Солуна, али српска војска није успела да пробије бугарске линије. Након што се накратко поново појавио, у септембру–октобру 1917. Пећанац је поново нестао. Октобра 1917. аустроугарска команда је створила потпуно албанске паравојне одреде да зароби остатак српских побуњеника у планине и децембра 1917. Војновић је убијен.

tekst i fotografija preuzeti sa https://en.wikipedia.org/wiki/Chetniks_in_occupied_Serbia_(1916%E2%80%931918)