„Увек је тога било, Чедо…“, поче опет Јовић. „Па,
не можеш ти натерати рибу на суво. Где ће он, онако сав
намирисан, по прашини да леже? Јесте и тај од трећег
разреда учио теорију и био на оним дечјим војним
вежбањима, али… Није то његово природно окружење.
Њему нормала није природно станиште. Је лти, Учо, стварно мислиш да ће он, са две-три фрајле, сад хтети да учи како се стара пушка „берданка“ пуни по једним метком сваки пут кад опалиш претходни? Ил, ако му је
лакше, да са пет метака пуни нову брзометку, „маузер“?
То би му било брже“, насмеја се Јовић. „Не иде, бате. Па
немој да зафркаваш и ти. Ко би онда, Чедо, наздрављао
по прокупачкој „Европи“?“ и пружи старом другу
завијену цигарету.
„Е, мој Јовићу, земљаче мој… Господи се може
све што јој се прохте. Њихове касе ће да се пуне, а
радници ће да грцају. Геџа ће у ров, а господичићи у
фијакере“, говорио је Уча баш у тренутку кад се један
фијакер заустави поред њих.
„Лазаре!“, довикну неки женски глас.
Момци к’о момци, одмах се окренуше, а две
љупке празњикаве фрајлице им се осмехнуше. Обе са
шеширима, дотеране по последњој моди.
„Идемо код Станићке, хоћеш са нама?“
„Поведи и другаре“, уз кикот добаци нека трећа,
коју не спазише испрва.
„Други пут, Јулија. Кад се вратим из рата“, рече
Лазар и, чудећи се сам себи, исправи главу и настави да
корача, док их је фијакер, успореним касом коња,
пратио.
Саговорнице су престале то да буду. Није им ни
на крај памети било да би могле да чују ово што су чуле.
Не од Лазара Миловановића, свакако. Посебно не када
су све три на окупу.
„Је ли, каква је та Станићка?“, Јанаћко муну
Лазара лактом и шапатом упита, док се фијакер полако
удаљавао.
„Ћерка једног… што је сина склонио јуче у
Земун“, призна Лазар себи и новим познаницима
тачност појединих Учиних речи.