„Стигосмо ми!“, предухитри Миловановић даљи
разговор о растанцима са мајкама. Пожури испред
Јанаћка и Чеде, тражећи онај део општинске комисије
који је бринуо о људима из Прокупља и околине. Када
коначно нађе тај сто, а био је недалеко од оног за којим
је седео Љуба Давидовић, председник Општине
београдске, Лазар се зачуди, у оној гужви, речима које је
позивар изговарао.
„Захарије… Тодосије… Јеротије… Јоргач…
Анфеја…“
„Каква имена!“, помисли Лазар на то колико се у
граду све мање користило некадашњих имена.
„Нићифор… Мирча… Глигорије… Јевтимије…
Сотир и Јевђеније…“, настави се набрајање позивара. А
њему као да не беше краја.
„Милурко… Васелије… Евстратије… Паун,
Методије и Доброније…“
„Да ли је могуће да у граду не знам ама баш никог
ко се овако зове?“, настави да се пита Лазар. И за столом
Моравске дивизије, којој је Други пешадијски пук „Књаз
Михаило“ и припадао, ређаше се Миловановићу
необична имена. После сваког изговореног, по један
младић би приступио.
„Настас“, рече један.
„Танаско“, изговори следећи.
„Ука“, онај наредни.
„Тебриг“.
„Рисентије“.
Ређаше се и Диконије, и Ставра, и Јаблан, и
Никодије, и Тренча, и Агатон, и Спира…
Један разговор привуче посебну пажњу тројци,
која се примакла столу сасвим близу, да је јасно могла
да види и официра. Он је час умакао перо у мастило, час
слушао обвезника, а час хартијом-упијачицом спречавао
да се исписана слова разлију.
„Име?“
„Милан“.
„Милан – који?“
„Ја сам Милан“.
„Аман, човече, презиме!“
„Милан Топличин Војиновић, срез прокупачки!“
Официр поче да ишчитава редове у подебелој
свесци на чијим је чврстим корицама било исписано
„Прокупачки”. У њој потражи Војиновиће, па међу
њима Милана од оца Топлице и нагло застаде.
„Ти си… мртав?“
„Јок ја“.
„Вала, јеси“.
„Е, вала, нисам“.
„Аман, човече, овде лепо пише: Милан Топличин
Војиновић, рођен 1885… Дакле пре двадесет седам
година… Умро на пољу од сунчанице деве’сто осме“.
„А, то. Ма, ја то само због веџби, госим мајоре“. „Каквих, бре... веџби!?“, запита официр, гледајући га са друге стране астала на београдском Тркалишту. Одговор доби од једног другог војника који је у реду стајао одмах иза Милана. „Он, госим мајоре, пратио пре неку годину брата
да га изговори, тамо, у нашу пуковску команду. Слагали
да је умрео. Да избегне војне веџбе, госим мајоре“. Онај Милан обори главу, а официр подиже обрве. „Ма, је ли он то истину...?“, не стиже официр да доврши питање, а Војиновић одговори пре рока: „Истину каже, госим мајоре. Жена, троје деце,
држава поклонила велику њиву, ко ће то ако не ја… А
веџбе свако мало. И не кратко“.
„Па, откуд овде у Београду кад те њива зове,
јесен је?!“
„Ујаку давали годину. Не мож’ то да се изговори.
Није ред да се не помолимо за душу. И, ево, ту ме, код
оног ћувика, задеси позивар. Мислим, не мене, ал’ објави
мобилизацију, па ја дош’о“.
„Веж… „Веџбе“ ми ту избегаваш, а дотрч’о одма’
и пушку би на раме, чим се на Косово и у Стару Србију
иде, је ли?“
„Немојте, госи’м мајоре, тако. Веџбе су веџбе, ово
је право. Да ме сад одбијете, ја од стида не бимого
назад у село! Ма, никако! Ни у село, ни код жене и
чељади. А ни пред оца и дедове на небу, кад стигне
позивар о’зго. Упишите Ви ту мене где треба… Жив сам.
Опет.“
„О, Турци!“, рече официр вртећи главом и,
узимајући наквашено перо, изговори гласно, гледајући у
небо ка југу – „Држ’те гаће, Турци! И мртви устали да
свете Косово!“
Неки се у реду насмејаше, а неки испрекидано
уздахнуше.