За време Првог српског устанка Карађорђеви устаници су седам година држали крај око Луковске Бање и четири пута нападали Куршумлију, док је Станоје Главаш 1806. ослободио и држао кратко време. Куршумлија је од Турака коначно ослобођена 19. јануара 1878. године. Након тога у тај крај, из којег се иселило сво муслиманско становништво, и који је малтене био испражњен, долазе досељеници из других пасивних крајева Србије (Голија, Нови Пазар…) и Црне Горе, који мењају своје старе брђанске завичаје за нови. Нови досељеници долазе у додир са старим становништвом прокупачко-лесковачко-нишке области шопског српског ареала које има дугу традицију бивствовања, које је оставило многе трагове у разним областима живота (кулинарство, грађевинарство итд) и које има много развијенију пољопривреду и радне навике.

У Првом светском рату Куршумлија и Прокупље и цела Топлица су постали познати по Другом „гвозденом“ пуку и Топличком устанку из 1917. године, чији је званични предводник био Коста Пећанац. У овом рату Куршумлија и Прокупље су претрпели велике људске и материјалне губитке.

У Другом светском рату Немци су окупирали Куршумлију 12. априла 1941. године, али су је уступили на управу Бугарима, који су окупирали град и околину 25. марта 1942. године и држали је све до ослобођења 28. августа 1944. године.

Током читавог 20. века, а и сада, Куршумлија је била у пасивном положају у односу на много веће и развијеније Прокупље и Ниш, и према тим градовима, али и према Београду текле су миграције становништва из овога краја.

Након 2010. године, када је дотадашњи нишки епископ Иринеј (Гавриловић) изабран за српског патријарха, обновљени су ранији предлози да се граду, на основу старог назива Бела Црква, врати српско име, односно да се град назове Топличка Бела Црква (ради разликовања од Беле Цркве у Банату).[4] Иницијатива за враћање старог имена је поново покренута средином 2018. године

izvоr https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D1%83%D1%80%D1%88%D1%83%D0%BC%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0