За разлику од београдских дана, поново му се
десило да је устао из кревета пре свих које је познавао.
Збуњен осећањима која су бујала, а која нису била
нимало пријатна, изашао је да шета по граду о којем
скоро ништа није знао, а у којем је рођен. Кретао се
изнова сам прокупачким улицама, дошавши, ни сам не
знајући ни како, ни зашто, до моста над реком
Топлицом. Ту му је у сусрет ишао један старац. Скоро
слеп, примети Лазар по некако одсутним очима. Био је
мање-више монашког изгледа, судећи по старој, тамносивој одећи, некада црној, сада избледелој.
„Христос васкрсе!“, изненади га стари човек када
је већ скоро био прешао читав мост.
„Овај… Опрости, старче. Недеља је, 23.
септембар. Није данас Васкрс. То ће тамо, на пролеће“,
одговори му Лазар.
„Свака недеља је Васкрс. Зато је црвеним словом
и уписана у календар. Свака недеља је већи празник од
било ког другог обичног празника. Недеља је већи
празник од крсне славе… Је л` тако, сине? Тако је, слава
Богу!“, потапша га по рамену необични стогодишњак и
прође мимо њега.
Лазар је остао да немо гледа у реку. Топлица тих
дана није била ни велика ни бучна. Само је – пролазила.
Није рекао ни „Ваистину васкрсе“, јер недељу никад
није доживљавао као сећање на Васкрс. А пошто петком
није постио, није ни тај дан у недељи доживљавао као
Велики Петак… Па, како онда да буде Васкрсење без
Великог Петка? Кратак разговор га додатно уздрма.
Није знао колико је времена прошло, зачу
Салатилов глас.
„Шта те мучи?“
Лазар најпре пожеле да не одговори. Ипак се
окрену око леве ноге:
„Неки старац ми управо рече „Христос васкрсе“?!
Каже, недеља је већи празник од свих других празника?“
„Дивно!“, констатова Салатило, гледајући сад и
он у реку: „Било је међу светитељима оних који су народ
увек поздрављали тим речима“.
Лазар подиже обрве, питајући тако „Зашто?“
„Зато што је Васкрс већи од свих других
празника“, одговори Салатило.
„Септембар је, човече. Васкрс ће за пола године“,
помало дрчно одговори Лазар.
Салатило погледа у небо и, уместо да настави
причу у том смеру, окрену је у потпуно другом:
„Јеси ли ти ишао на веронауку?“
„Као да нисам…“.
„Мисли ти лутале… да. Ма, дешава се то. Некако
му дође и нормално. Нарочито код деце. А у Русији? И
њима је учење о вери обавезно, зар не?“
Лазар уздахну, сетивши се обмане којој је
прибегао у Николајевском коњичком училишту.
„Овај… па да. Обавезно је, да. Тамо се то не зове
веронаука, него Закон Божији. Обавезан је да
присуствује сваки православни хришћанин. А обавезан
је и да у војном училишту носи крстић око врата“.
„А ти…?“, осети Салатило да ће чути и наставак.
„Ја сам рекао да нисам хришћанин“.
„Ау, брате, слатки!“, насмеши се богослов.
„Тако ми дошло, шта знам… Ваљда ми било
тешко да све оно разумем на руском, испрва…“, пробао
је да се оправда Лазар.
„А могао си да учиш остало? Војне стратегије и
друге ствари?“
„Добро, бре, Салатило… Није ме занимало
толико. Искрено… А и ко није хришћанин, слободан је
док трају ти часови и… Ето. Нема притиска на иноверне.
Нека је побожан, па ма које вере био. Ја сам гледао да то
време искористим другачије. Ето“, заврши Лазар са
објашњавањем.
„И, сад, „ето“, не знаш ништа. Али, не брини,
научиће се… Живот те натера. Затреба ти, па научиш. О,
још како научиш! Још како…“, замисли се Салатило, као
да је дубоко зашао у сећања.
„А и шта треба да знам? Све су то приче из
давнина. Народ то после свео на „ваља се“ и „не ваља
се“. Где је ту тај Бог? Приче… Само приче. И
празноверице“, покуша Лазар да оправда своја уверења
без знања, своју лењост, своју потребу да се успротиви
сваком, а заправо очевом ауторитету. Знао је Лазар да је
Бог – Отац, а то никако није волео.
„Неке ствари просто морају да се знају!“, прекиде
га Салатило …