По чему је познат Димитрије Николић, звани Поп Миче, парох агорафски?

Поп-Миче познат је у Добричу и у целој Топлици као борац за ослобођење српског народа од турског јарма. Био је највећи поборник за школовање српске деце. Пошто у тадашњој “Мушкој школи” у Житорађи није било учила на књига, он је ноћу, на коњу, одлазио у Суповац и ту набављао српске уибенике и учила. Исте ноћи кришом ба се враћао у своју парохију.

Школа у Житорђи радила је од 1873 – 1877. године. У то време у неким селима око Житорађе, као што су: Асановац. Пасјача и Дубово, живели су Арнаути, који су малтретилали мештане тик и оближњих села, а посебно свештенике. Зато је Пон Маче увек када је ишао у та села, водно са собом наоружаног Туреччина Салка, као јасокчију (телохранитеља).

Од 1875. године Поп-Миче је само тајно свраћао у своју парохију. Разлог је био та што је поменути Салко, да би једном приликом спречио убиство Мичета, убио бега из Горњег Црнатова. Бег је у том крају био познат као србомрзац па пошто је покушао да убије Поп-Мичета, Салко га је предухитрио.

О Димитрију Николићу, Поп-Мнчету, дуго се после про теривања Турака са ових простора говорило са великим поштовањем.

Због којих заслуга је Димитрије Николић, звани По Mиче, добио титулу војводе добар ког?

Димитрије Николић, Поп-Мичо, први је парох житоравске парохије. Рођен је у Прокупљу “у време мађарске буне”, у Прокупљу је завршио основну школу. Свештеничко образовање стекао је у манастиру Дечани. За пароха житорађског рукопо ложен је у Новом Пазару 1870. године. Осим по свештеничком позиву, у Топлици је познат и као борац за ослобођење Топлице од Турака. Још у време док су Турци господарили Топлицом, прелазио је преко границе (на Јастрепцу) у Србију и кришом ноћу преносио српске књиге. Повезао се и са завереницима из Ниша, са Колетом Рашићем и свештеником Петром Икономовићем који су припремали устанак против Турака. У другом српско-турском рату био је водич српским снагама од Јастрепца до Прокупља. У то време непрекидно је био са Стеваном Биничким, командантом Ибарске дивизије која је добила задатак да ослободи Топлицу. Организовао је људе у својој парохији за протевирање Арнаута са овог подручја.

Због великог пожртвовања и доприноса у српско-турском рату 1877/78. године одликован је златном медаљом за храброст и Таковским крстом V реда. Због свега овога што је у то време учинио за Добрич и Топлицу, кнез Милан га је указом произвео у војводу добричког. После ослобођења Добрича од Турака, залага се за поделу арнаутске земље староседеоцима, због чега је и дошао у сукоб са досељеницима из Црне Горе. Под још неразјашњеним околностима (мада је његов убица стрељан на месту његове погибије), погинуо је у близини Берила, у Тамном потоку 1883. године. Који су турски бегови изXIX века остали дуго у сећању Топличина?

Према писаним документима, али и казивању, многих Прокупчана у народном сећању, у Прокупљу и ближој околини, су најдуже остали: Сулејман-бег и Садик-бег из Прокупља из Горње Стража Момедај-бег и из Доње Стражане Ајдар-бег.

Према документима из 1835. године у Прокупљу је живео и Топлицом владао у народу озлоглашени Сулејман-бег. Његов терор над Србима је био такав да су они били принуђени да напусте своја огњишта и да се преко Јастрепца пребаце у Србију. Њему слични су била и два брата која су господарила селима Горњом и Доњом Стражавом али и шире. Њихова владавина датира од неко лико деценија пре ослобођења Топлице од Турака. Но, да је и међу Турцима-господарима било и добрих људи говоре подаци да је у Прокупљу живео (после ослобођења од Турака, све до 1911) Садик-бег. Он је био власник купатила у Прокупљу. Да је он добро поступио према Србима потврда је и то што, када су се сви Турци и Арнаути повукли из Прокупља 1877/78. године, он је остао да живи у Прокупљу све до своје смрти.