Чим спази најмлађег Миловановића са ранцем,
који одавно није видео, Лука показа двојици сарадника
да се одмах спусте у трговину, па устаде.
„Лазо…?“
„Идем у рат“, пресече сваку неизвесност млађи
брат.
„А? Шта то причаш?!“
„Кажем – идем у рат. Отац ме пријавио
Министарству војном“.
„Шта ти је, Лазаре?“
„Лука, дошао сам само да се поздравимо.
Прокупље ме чека“.
„Какво, бре, Прокупље, човече?!?“, упита старији
брат, спуштајући наочаре на сто, који затим обиђе и
пође Лазару у сусрет.
„Отац издејствовао да служим по месту рођења“.
„У којој јединици!?“, наставише се питања.
„Обичан редов у Другом пешадијском пуку
„Књаз Михаило““.
„Пешак!? Ти!? Чекај, стани, Лазо! А Санкт
Петербург?!“
„Коњица је резервисана за неке друге, Лука. Да
сам бар завршио… Знаш какав отац уме да буде“,
прекиде најпре млађи Миловановић брата, а онда и себе.
Ућуташе обојица. Тишина потраја све док очев
вредни наследник, способни помоћник у вођењу
трговинског ланца, не спази како Лазар врти међу
прстима канап којим је био везан врх врећице.
„Имаш довољно новца?“, упита га.
Одговор је био један помало кисели осмех и
ниско бацање у вис кесице са парама.
Лука се врати за сто, отвори најнижу бочну
фијоку, извади све новчанице повезане канапом и пружи
му.
Лазар је желео нешто да му каже, али… Само му
приђе и загрли га. Дуго, снажно.
„Како ти је нога?“, упита га Лука када се загрљај
окончао.
„Нога? Добро. Мало жига на промену времена“,
рече Лазар.
„Хвала Богу, па прострелне ране нису страшне
када погоде само месо. Али, чувај се ти, ипак. Ране су
ране“.
„Само је једна, Лука. А и прође пет година.
Пуних“, изговори Лазар пре уздаха. Увек је уздисао када
би се сетио крвавог растанка са Санкт Петербургом…