Све нешто
београдски, преко везе. Ја нећу везом у рат! Хоћу да ме
приме као човека. Еј, бре, па ја сам им био најбољи у
Нишу!“
„Каквом сад Нишу?“, упита тихо Лазар.
Обојица саговорника га погледаше збуњено.
„Па, у Нишу“, одговори Јанаћко.
„А где, него у Нишу?“, упита Милутин.
Лазар стисну усне и подиже рамена у положај
„Па, људи, не знам“.
„Јој, Боже, мене неће, а воде у рат њега који не
зна ни где му пук служи у миру!“, лупи се Јанаћко Јовић
по челу.
„Ја сам мислио да је Прокупље…“
„Ти си мислио. Мислио! Како ли положи испит
код Синђелића…“, настави Јанаћко.
„Какав испит?“, укључи се и Милутин у питања,
а када се саговорници насмејаше, он схвати да одговор
на то можда и није најбитнији у том моменту. Зато
погледа Јанаћка још једном од главе до пете, па упита
нешто друго.
„Најбољи, кажеш?“, заинтересова се лице
четника.
„То су други рекли, ја сам само поновио“.
„А у чему најбољи?“
„У чему ‘оћеш: брзометка, међу пет најбољих;
Бомба – међу три; У рвању нико није могао да ме
добије… Ако не рачунам оног дива Кулића“, поносно
наброја Јанаћко.