„Побратиме, ај’ си лечка трупамо у оро. Ће ни
прођев ноге, удрвениле се“, рече Живојин младом
Радивоју.
„Џико, вала, не могу да си трупам с дрвене ноге.
Не могу си станем да стојим, а ћу си трупам…“
„Дај ми руку. Дизај се, бре. Ма, ти само стани у
оро, ми ће те ћушкамо натам – наовам. Немој се бринеђ
више за жену. Не ваља. Лоше ће гу бидне од твоју лошу
мис’о. Ако се порадујеш и она има досети.Ајде. Не
ваља се инатиш, ће ни бије баксуз“.
„Џико, бре, душа ми у нос. Ћу останем се молим,
да преданем мал. Иди си“. Џика разумеде и стварно оде. Не прође ни десетак корака, кад чу: „Џикоооо, побратимеее! Чек! Је л’ ово
шесторка!? Аууу, јесвала! Најебасмо с ноге. Има се искршимо ко на играње у Прокупље. Ако, бате! Труба ће ни дигне из гроб, Џико, знаш. Мислим, ако изгинемо...“ „После ће гинемо. Сад идемо да си трупамо. Да забрајмо да ће гинемо. Ватај се ту. Лелееее, батеее! Опс! Опс!“. Тресло се коло. Земља је тутњала под ногама. „Бата Џико, кад ће свирав Пембе?“, упита Радивој, сав гола вода. „Ће да поцрцамо од овој. Пембе је госпоцки. Полако, с мерак“. „Ди ће поцрцамо, побратиме?! Куде ти снага па теб? Код жену ти остала? Мени од ово рипање никла крилца“. „Па ти с тај крилца, бата Џико, решија да отидеш на небо. Ја си одо. Доста више“, мало срдито рече млади војник. „Отидомо, Радивој. Немој се љутиш! Ево, идем си. Прошћавај“. „Нек је просто. Мајка ми вика „Сваком праштај, од будалу бегај“, а ја јок, ич. А да питује „Ди погибе мој Радивој?“, и да чује „У оро. Рат неје ни видеја“, леле, да умре у тој ма, истина, без муку, ал с бруку…“
„Е, побратиме, неће се вређамо. Несам будала.
Само сам човек. Душа ми игра на трубу. Ево рука, жив
ти ја!“.