Градским улицама кренуше ка оближњем
Хисару, узвишењу прокупачком. На том путу, њих
двојица се нађоше међу неколико десетина људи.
„Буди само кратко са мном, да видиш нешто. А
онда иди куд желиш. Хоћеш? Важи?“, позва Лазара
Салатило, убрза корак и, међу оним првима, који су рано
пошли на Литургију, уђе у цркву.
У храму Светог Прокопија било је живахно.
Народ се тискао, тражећи место. Свештенство се
спремало за почетак свечаног богослужења. Лазар
примети како они у одеждама, који су били право пред
њим, одлазе лево, у неки део олтара који није могао да
види. Салатило шапну „Дођи `вамо док је
проскомидија“, очима показа да треба да иду на десну
страну. Прошавши поред једног од неколико стубова
који су лучно држали свод, Лазар се ненадано нађе у
малом, уском ходнику. Испред њега је био ред од
седморо-осморо људи. Салатило, који је остао иза
његових рамена, шапну:
„Знаш ли како је град у коме си рођен добио
име?“
„А?“, упита још тише Лазар.
„Знаш ли?“
„Шта? Немам појма. Можда по… Светом
Прокопију“, сети се Лазар имена храма у који је
закорачио.
„А знаш ли ко је он био?“
„Откуд знам…“, рече мало прегласно Лазар, али
га поглед старијег човека, који је био испред, опомену да
се утиша. „Па, јес, вала, у цркви не сме да се прича. Ни
реч да се изговори“, сети се Лазар шта га је мајка учила,
чега се држао да га отац не би погледима секао.
„После ћемо“, предложи Салатило. „Уђи сад. И
поклони се моштима Светог Прокопија. Ту су од 1395.“
Лазар се збуни. Застаде. А онда га рука богослова
охрабри додиром по десном рамену.
Морао је прилично да се сагне да би ушао у
посебан, врло мали део цркве. Деловао му је као собичак
за бебу, по димензијама, али украшен како и доликује
нечему што хришћани сматрају истинском светињом. У
једној наизглед малој кутији, биле су мошти. Није могао
да их види, али је јасно знао где треба да иде. Право ка
њима. Одозго је била само икона ка којој се саже,
пољуби је, а онда се изненада сети да би могао и да се
прекрсти, па и то учини. Просто, није имао навику да се
крсти.
Застао је, покушавајући да боље доживи то место
и тај тренутак. Није осетио ништа необично, иако је
неким делом себе то очекивао, али је осетио да му
боравак ту, насамо, прија. Ипак, свестан да је и иза њега
ред, као онај у коме је и сам претходно био, напусти
крипту.
На Литургији није био. Није је сматрао битном. А
и одувек су му личиле на представе које, притом,
предуго трају. Оно што више није трајало, било је
његово слободно време. Дође тренутак за окупљање
војске.