Танкосић им приђе, обиђе око њих, загледајући
их. Упита само једног:
„Шта си ти?“
„Добровољац, господине“.
„И хоћеш у четнике?“
„Хоћу, господине, срце ми то иште“.
„Хм… А одакле си ти то дошао, кад ти је нагласак
босански?“
„Из Босне поносне и јесам, господине“, одговори
му младић.
„Како се зовеш?“
„Гаврило, господине. Гаврило Принцип“.
„Колико ти је година?“
„Седамнаест, господине.“
Танкосић га осмотри онако сићушног, прво се
насмеја, а онда готово накостреши:
„Е, па, слушај, Гаврило Принципе… Није ти ово
овде нека зајебанција, знаш!? Немаш ти, дечко, ни
године, ни мишице за оно што четнике чека. Ајд’ сад,
лепо, тамо одакле си дошао, или на неко друго место…
Нама овде требају људине, не деца!“
Младић се покуњи, окрену и скоро потрча одакле
је дошао, гунђајући нешто, од чега је Лазар разазнао
само „Видеће он…“
„Види ти њега… Дечурлија би да ратује. Ако,
‘фала Богу, ако, нека има и такве омладине. Ал’, где баш
мене нађе…?“, рече Танкосић, шиљећи брк.