Дан је почео да одмиче. Пук се постројавао како
би се кренуло ка месту концентрације. Дошли су и
многи грађани, скоро цело Прокупље и околина, да
испрате своје најмилије, па и сву војску, наравно. Све је
то код Срба исто.
Млади, неспретни војничић угледа оног кога
умало није закачио бајонетом, каснећи у окрету на
егзерциру.
„Побратиме, немо се љутиш, Богом те кумим“.
„Не, бе. Несам љут. Видиш да сав играм од радос' што сам претекја. А ти? Шта те мучи кад не мислиш које работиш?“ „Породила ми се жена кад сам пошја. А у'ватила је нека ватра... Неје ме испратила. Само је легала једва сас свес. Дете неје подојила. Да л’ је жива, тој се
мислим…“.
„Ма жива је, побратиме. Од теб` само ја могу да
настрадам“, загрли га старији и виши војник и одоше у
строј.
Пред редове, подофицире и официре, постројене
као да сам краљ Петар треба да им се обрати, изађе једна
озбиљна фигура. Био је то човек због кога су се многи у
строју искрено осмехнули, јер су у њему видели свог
другог оца. Уосталом, неретко би, у дане мира обилазио
своје некадашње обвезнике по селима, распитивао се о
њима, водио рачуна као о својој деци. Зато су га и знали,
и волели. Тај командант Другог пешадијског пука „Књаз
Михаило“, потпуковник Владимир Ристић, загрме
гласом да га је чуо свако од оних четири и по хиљада
војника којима је командовао:
„Јунаци… Његово Величанство Краљ, наш
врховни командант, изволео је наредити мобилизацију
целокупне војске. Радујем се што ми је судбина
доделила да, ако Бог хоће, поведем вас у свети бој! Вас,
Топличане – дичне потомке Југ-Богдана, вас
Куршумличане – Страхинића Бана, вас са Горње
Топлице – Топлице Милана, вас Косаничане – Косанчић
Ивана! Да поведем унуке оних витезова што пре сто
година, под неустрашивим хајдуком Станојем
Главашем, први продрше на наше свето Косово Поље.
Да поведем синове оних отаца који заставу овога пука
окитише 1885. највећим орденом за храброст –
Таковским крстом са мачевима!“, говорио је
потпуковник Владимир Ристић.
„Кеза“, стојећи поред Лазара, промрмља „Јак ми
орден, кад су Бугари однели победу на Сливници“. Један
Кулићев лакат у ребра, не прејако забоден, утиша
бившег робијаша.
„Јунаци!“, настави командант Другог
пешадијског пука, „Наш народ вели „Не пада ивер
далеко од кладе“, или „Какав отац – такав син“. Ја
верујем да синови лавова неће бити ништа друго до
лавови! И да ћете ви, јунаци по крви, високо уздигнута
чела ову светињу нашу…“, рече потпуковник Ристић и
показа на пуковску заставу, „да ћете ову светињу нашу
пронети победоносно кроз Душаново Скопље, Марков
Прилеп, Дојчинов Солун, иако изрешетану – вратити
окићену венцима славе! У вери да ћемо се гледати и
доцније, после свију искушења, овако ведро, раздрагано,
весело у очи, ја вас позивам да кликнемо: живео наш
омиљени врховни командат, Његово Величанство Краљ
Петар први!“
„Живео! Живео! Живео!“, загрми из неколико
хиљада грла. Пуковски оркестар, заједно са народом,
поче да пева прве тактове химне „Боже правде“.