„Зашто, господине мајоре?“, искрено упита млади
Београђанин.
„Зато што је, ако не рачунемо половину овог пука
који је из породица староседелаца, сваком оном другом
сељаку из срезова пограничних, па и прокупачког,
држава дала све. Дала му је где да се досели када су
Турци отерани пре тридесет и четири године, дала му је
земљу, дала му је… Дала му је прилику да живи животом
достојним човека“, рече мајор Михаило. Лазар се сети
речи старца из Мерошине, који их је превозио ка
Прокупљу „…Позвао кнез Милан народ да се насели,
разделио силну пусту земљу, али слатку, слободну.
Дошли овде и из Метохије људи, и из санџака пазарског,
и из Војводине чак, Далмације, Црне Горе наше…“
„… А када неко такав дар добије, дародавца
заволи до гроба. Јер, земља храни српског сељака, а
сељак сваког човека. Разумеш?“, допуни се Михаило
Синђелић.
„Али… Тај њихов дародавац више није жив. А и
сина му убише деветсто треће, па дође друга
династија…“, прошапута Лазар.
„Не воли овде народ доброг вођу зато што је
вођа, већ зато што је отелотворење идеје о држави. О
заједници оних који говоре исто, а мисле слично“.