„Ђорђе Милачић. Село Беле Воде“, настави се
разговор пружањем руке.
„Лазар Миловановић. Београд“.
„Београд? А пореклом?“
„Прокупље. Само сам рођен ту, додуше…“
„Реци, Лазаре, само рођени у Прокупљу“, насмеја
се искрено Ђорђе Милачић.
У том благом осмеху Лазар изгуби разлог своје
знатижеље.
„Овај… Ма, нешто сте ми били замишљени,
капларе, па сам хтео да…“
„Не мораш мени тако да се обраћаш. Које си
годиште, Лазаре?“
„Осамдесет девето“.
„А ја осамдесет осмо. Дакле, ту смо, вршњаци,
такорећи. А хвала ти на бризи, као брату рођеном.
Мада…“
„Мада?“, упита Лазар.
„Због браће сам и замишљен. Од петорице
синова, отац Захарије и мајка Тодора послаше, и то у
различите батаљоне, нас четворицу у овај рат“, одговори
каплар Милачић.
„Можда рата и не буде“, некако покуша Лазар да
утеши Ђорђа. Но, подигнуте обрве и саговорника, и
Јанаћка Јовића који се однекуд приближи, а потом и
поздрави са Милачићем, убедише га да су то биле скроз
наскроз погрешне речи. „Овај народ од рата стрепи.
Али, правде ради, радо у њега иде. Правде ради,
правде!“, подсети се по ко зна који пут Лазар
Миловановић речи које је толико пута чуо од обичних
војника.
Ипак, и даље није могао да објасни толику
силину заноса да се „коначно раскрсти са Османлијама и
слобода подари браћи у ропству“. Није имао то
искуство, јер није био у прилици да помогне ни свом
рођеном брату. Сепаратно понашање у његовој кући се
подразумевало… Зато је увек и био сам. Појам заједнице,
заједништва и саборности нису постојали ни у кући, ни
у језику, па следствено томе, ни у његовој свести. Отуда
се толико чудио. Чудом се чудио.