Крцати воз стигао је у Ниш у петак поподне,
другог дана српске мобилизације. Читав град је био на
ногама. Народ је испраћао своје и дочекивао оне који су
у пролазу ка граници. Продавнице су радиле пуном
паром. И у Нишу су се формирали пукови, па тако и
Шеснаести пешадијски, који је са Другим из Прокупља,
те Првим из Врања и Трећим из Пирота, чинио
Моравску дивизију првог позива.
„Како ћемо сад?“, упита Лазар Јанаћка.
„Сад? Сад ћемо да нађемо неки превоз до
Прокупља, нећемо, вала, тамо пешке. Само фали да нас
још и ноћ ухвати на путу“, одговори му насмејан и
наврати у једну кафану да поздрави људе који су му
довикивали.
Стиже превоз. Мајор Синђелић је унајмио
волујску запрегу од једног сељака. Нови познаници, сад
већ пријатељи и браћа, са још петорицом кренуше тих
тридесетак километара ка мобилизацијском месту
Другог пешадијског пука. У Прокупље.
Негде на пола пута, када су застали у Мерошини,
сељак им рече да двојица пођу са њим, ако могу, и
помогну му да понесе три јарма.
Јанаћко скочи први и повуче Лазара са собом.
Нису дуго пешачили до куће, а и то време прекрати им
разговор.
„А ви, Прокупчани?“, упита их сељак.
„Ја из Доње Речице, а овај господинчић, он нам је
Рус“, рече Јанаћко.
„Рус?“, застаде старац.
„Шали се он, господине. Тамо сам само у школи
био. Рођен у Прокупљу, али од прве године живим у
Београду“.
„А, тако ли је. Па лепо. Био сам једном у
Београду… Баш када су краља-Перу крунисали. Све ми
срце играло“, рече сељак.
„А ти, чича? Одавде си…? Одувек?“
„Од осамдесете. Кад су Обреновићи дали да се
ово насели, после ослобођења. Из околине Гњилана сам
ти ја“.
„Са Косова светог…“, рече Јанаћко и уздахну.
„Крвавог, дете моје. Крвавог и светог“, допуни га
стари домаћин и, дошавши до куће, узе јармове, подели
сваком по један и кренуше назад.
„И, како је сад овде у Мерошини, чича?“
„А, како Бог драги заповеда. Има народа, вредни
људи, дошли од којекуда кад је било насељавање“.
„Насељавање?“, упита Лазар.
„Допуњавање, Лазаре. Како год то звали… Кад су
Турци отишли после ратова седамдесет осме и девете,
ова места су допуњавана нашим народом“, рече Јанаћко.
„Ја… Насељавање“, рече сељак. „Позвао кнез
Милан народ да се насели, разделио силну пусту земљу,
али слатку, слободну. Дошли овде и из Метохије људи,
и из санџака пазарског, и из Војводине чак, Далмације,
Црне Горе наше… Има света сада. Ево и школу ове
године изградисмо, ту, у нашем засеоку. Херцеговац
Лазар Ђуровић је учитељ. Цркву нову народ подигао,
звоно је подигнуто чак тријес и пет метара…“
„А ти, чича? Како ти и твоји стигосте?“
„Ми смо од зулума утекли. Крваво је, децо,
Косово. Крваво, ал’… свето“, рече сељак и заћута, носећи
сећања унутра, у себи.