„И Ви ћете у рат?“
„Да. Прокупље ме чека. У осам сати крећемо
возом за Ниш“, би одговор.
Тренутак тишине као да исцрта сву тугу три
девојке што им такав сусрет, испуњен погледима са
значењем, прикривеним осмесима и знатижељом,
одједном постаде растанак.
„У Прокупље, господине Миловановићу?!“,
прекиде мук Боса.
„Да. Други пешадијски пук „Књаз Михаило“,
одговори.
„Зар нисте Ви коњички…?“, покуша да упита, али
јој питање прекиде официров поздрав.
„Госпођо Мила, моје поштовање“, готово
салутирајући Михаило Синђелић ослови младу жену,
која је, у пратњи једне далеко старије госпође, ишла
улицом Краља Милана баш њима у сусрет.
Тад, између мушких ногу, ниско одскакута једна
крпена лопта, а за њом шестогодишњак.
„Милутине!“, позва га мајка.
„Милутинац, па где си ти!“, осмехну се брк
мајору Михаилу.
„Добро вече, господине Синђелићу. Добро вече и
вама“, поздрави остатак необичног скупа осмехнута
Мила. „Ми у шетњи, кренули до мог супруга. Чека нас, а
и вас да не задржавамо…“
Уча заустави крпењачу ципелом, повуче је к себи,
а онда подиже врхом и, чекајући да падне, истом ногом
стаде на њу.
„Милутинац, дакле… Тако мали, а већ се
футболом бавиш?“
„Футбол није посао, господине. Он се игра“,
одговори малишан. Не хајући уопште за разлику у
годинама, стави и своје стопало на лопту. То изненади
Учу, ка коме Милутинац гурну лопту, па учитељева нога
са ње спаде. Малишан се сагну и узе крпењачу у руке.
Тај потез потпуно изненади све. Осмеси им се
разлише по лицима. Након што се дечак удаљио са
мамом и старијом госпођом у њиховој пратњи, Михаило
Синђелић појасни:
„Госпођа Мила, сада Ивковић. Рођена Путник.
Ћерка Радомира Путника“.
„Овај мали je госпо’н Путников унук?!“, упита
Дијана, уз пречански нагласак и прекрасан осмех, који
додатно опчини Учу.
„Ето, Чедомире, нека ти не буде жао. Није ти
лопту узело обично дете, већ унук начелника Главног
генералштаба!“, рече и насмеја се Јанаћко Јовић.
„Вала, нека је“, рече Уча, па погледа Новосађанку
Дијану, која сакри своје очи, гледајући ка тлу.
„Лепо те изигра мали. А воли и лепо да збори“,
рече Јанаћко.
„Па, кад је Путников, па уме“, поносно на свој
официрски кор озбиљним гласом одговори мајор
Михаило.
„Још ћемо се ми са лоптаџијама гањати. Даће
Бог“, Уча се загледа у будућност.
„Како то мислите, господине Антонијевићу?“,
скупи храброст Дијана да упита пре осталих.
„Да, Ви то не можете знати… Па да… Видите:
када је осамсто деведесет девете основано Прво српско
друштво за игру лоптом ту код нас, у београдској
Трговачкој кафани, ови наши љубитељи футбола су се
направили паметни, па ради покушаја побољшања
односа са Турцима, за председника тог нашег првог
футболског друштва предложили су и именовали
тадашњег посланика Отоманског царства у нашој
Краљевини, Фети-беја! А Фети… Он Вам је, госпођице
Ракић, био и остао војно лице. Није дуго остао код нас
као посланик, већ је решио да се, што би рекли стари
Италијани, лиши амбасадорске функције и вратио се у
војску. И, ено га доле, чека нас да се са нама туче. Сад
командује њиховим Седмим корпусом. У Скопљу је“.
„Душановом Скопљу…“, уздахну сетно
учитељица Милица, са којом уздахну и Јанаћко. Прибра
се, па добаци баш уверено: „Нашем Скопљу, Боже,
здравља“.
„Боже, здравља“, рекоше сви остали, осим
Лазара.
