Лазар се потпуно збуни. Не би му мајор Михаило
нешто тако урадио, помисли. „Ваљда не би… А и какав
задатак…?“ Нису ни пола дана одмакли од Прокупља.
„Сад ћемо да прођемо кроз Житорађу, па ти да
пођеш напред, да помогнеш да се ред одржава. Треба
војска да допуни чутурице“, доврши Гаврило опис
задатка.
„Да одржавам ред? Док војска сипа воду у
чутуре? Па, добар си ми задатак донео, ађутанте,
јуначки. До – бар си ми задатак донео, стварно!“,
помисли Лазар Миловановић.
„Ух, куд мене не погледа та срећа!“, јави се
Јанаћко, али пошто примети да га је ађутант Гаврило
озбиљније погледао, мало тише настави: „Мислим…
Лепо је бити на челу колоне. А и Житорађанке, лепе
девојке, онолико… Ем први пијеш воду по овом сунцу,
ем све женскадија око тебе… А остали само сипају и
пролазе, пролазе. А, теби лепо…“, изговори Јанаћко.
Лице му поста блажено, баш као и оно огромно
Кулићево, и тројице Крстића.
Лазар се на трен постиде. „Ех, што сам ти ја
безвезе. Мајор Синђелић ми још и учини.. А ја помислио
да је то испод части једног Миловановића. Сина
„Чувеног“, Хех…“.