Миловановић погледа ка небу, не знајући ни сам
зашто, па уздахну. Њега нико није испратио. А и
деловало му је нестварно да било ко радостан иде у рат.
Толико радостан, да пева у пратњи музиканата. „Шта је
то што сав овај народ толико… радује? Зна ли он како
изгледа поглед на мртвог најбољег друга? Или, како је
када метак пролази кроз месо? Какво добро може
донети радост због смрти? А и колико ово Прокупље
има кафана… И што ли су се Босиљка и њен брат тако
разишли…“, преплитале су се Лазареве мисли. Посебно
кад се појавише и оне о животу на који је навикао: о
животу комотном, безбрижном, луксузном и порочном,
који му је сад – недостајао.