„Да улетимо и међу ове?“, упита шаљивим тоном
Јовић.
„Немој. Сутра би све новине морале да пишу како
су београдски жандари по цео дан помагали људима да
устану“, одговори му насмејани Лазар.
„Неће, бре. Не пишемо ми по новинама такве
ствари“, настави се весели разговор.
„А ти си новинар?“, упита Миловановић.
„Био. Ту и тамо. Последње три плате у
„Политици““.
„А, је л’? Честитам. А пре тога?“
„Свуда по мало. Прво као помоћни радник у
„Малој Србадији“, онда…“
„Шта ти је то?“
„Мала Србадија?“
„Аха“, одговори и упита истовремено Лазар.
„Недељни лист Савеза сокола“.
„Извини. Нисам једно време живео овде“.
„Ал’ бијеш к`о да јеси“, насмеја се Јанаћко, па
додаде: „И онда сам прешао у „Пијемонт“, ту и написао
прва два-три своја реда. И тако… А ти?“
Лазар хтеде да каже толико тога, али се баш тада
гужва рашчисти, па несвесно скрену тему.
„Ови изађоше. А ја морам по неке потрепштине,
пут ме чека“.
„Опет из Србије?“
„Да. Мислим… Идем у рат, мобилисан сам.“
„А, па не идеш ти, брајко, из Србије. Ти идеш из
ње – у њу“, одговори му Јанаћко, па га изненади,
пребацивши му руку преко рамена: „А и ја на пут. У
Прокупље“.
Миловановић је остао збуњен. Био је више
збуњен него када је пред зору чуо оне потпетице
госпођице Босиљке. И више збуњен него када је себи
допустио да му у малом, препуном црквеном дворишту
умакне осмех какав не памти да је игде у белом свету
срео. Тог часа, пред радњом, готово да је више био
збуњен него када му се отац обратио.
„Прокупље!?“, изговори готово испрекиданим
слоговима.
„Тако је“.
„Јанаћко…“, хтеде да му све појасни Лазар, али се
сети пресавијеног ратног распореда који му је стајао у
десном џепу, те то показа свом новом познанику. Док је
Јовић читао, Миловановић схвати да у другој руци, све
време, држи коверат због којег је туча и почела.
„У Прокупље… У Прокупље, и ти?!“, насмеја се
Јанаћко, кад прочита документ из Министарства војног.
Тресну Лазара по плећки и поведе га ка радњи: „Да
понесемо шта се мора. Нећу подеран или гладан на
Турке!“
„Их! Таман посла!“
Лазару све некако постаде веселије него што је до
пре само четврт часа мислио да ће бити могуће.